Pisem ovu ispovest da bih vam predocio kolika je snaga ljubavi. Da ljudima koji imaju iste probleme dam potrebnu snagu, da im pokazem da se sve moze, da je ljubav jedina vazna stvar pored zdravlja…
Upoznali smo se sasvim slucajno.Realno govoreci,ona nije bila moj tip devojke,i nikada mi nije palo na pamet da pokusam da je osvojim, jednostavno me kao zena nije privlacila.A onda se desila ta jedna noc, njena drugarica i moj drug su resili da vece provedemo zajedno, a onda su njih dvoje kao i svaki par negde nestali da bi bili sami, i ja i Tea smo ostali sami. Samo smo se gledali, mogla se opipati neprijatnost koja je bila izmedju nas.
Razmisljao sam kako da pobegnem odatle, toliko mi je bilo neprijatno.Nijedno od nas dvoije nije progovaralo, prokleta tisina. Neprekiidno sam gledao na sat cekajuci da se njena drugarica i moj drug konacno vrate, ali to se nikako nije desavalo.Na nase pozive nisu odgovarali, te je bilo sasvim lako zakljuciti da su se prepustili strastima.
Zeleo sam da ispadnem kavaljer i ponudio sam se da je odvezem kuci.Tad mi se to ucinilo kao najpametnije resenje kako bih se otarasio devojke za koju sam smatrao da je strasno dosadna,dok sam u sebi milion puta opsovao mog prijatelja koji me osudio na to da kao neki kip stojim dva sata sa devojkom koja cuti kao mumija! O, kako sam se tek prevario, koliko sam samo pogresio…
Pitao sam je da li zeli da je odvezem kuci, a ona se nasmejala, i onako sasvim slatko mi rekla je li to radis da me se konacno resis… Rekao sam joj da je istina da je jako neprijatna tisina izmedju nas, a ona me pitala hocu li da je odvezem prvo na sladoled, pa tek onda kuci…Bilo je dva ujutro i uzasno hladno napolju, mislio sam da se sali, ali bila je smrtno ozbiljna i dodala da nema mogucnost da cesto jede sladoled, i da ne zna hoce li ga ikada vise i jesti… U tom mi je trenutku delovala toliko tuzno, ali ja jednostavno nisam shvatao koliko je zapravo ozbiljna…Da jesam, sve bi bilo mnogo drugacije…
Nastavak na sledecoj strani…
Otisli smo na sladoled.Ona ga je jela kao neko dete,i sva se umazala.Umesto da mi bude neprijatno mene je sve to uzasno zabavaljao,i poceo sam da je imitiram. Radnica koja se ocigledno dosadjivala pre nego sto smo usli u praznu poslasticarnicu u gradu se pocela smejati zajedno sa nama.Svirala je neka preglasna muzika i nismo se ni culi medjusobno pa smo pricali u glas… Osmeh joj nije silazio sa usana i to je bio prvi put da vidim da se Tea smeje, i koliko je zapravo slatka i simpaticna tada.
Trazio sam joj broj telefona kada sam je odvezao kuci,beskrajno srecan i opusten kao nikada u zivotu. Dala mi je broj,ali je rekla da se plasi da nece biti u mogucnosti da mi odgovori na poruku,a ja sam,kao i svako tipicno musko,mislio da je to samo zato sto ima ljubomornog decka. I za divno cudo, osetio sam da mi je krivo zbog toga, mada nisam mogao da shvatim zasto…
Proslo je dva meseca od tada, a ja se nisam usudio da joj se javim.Shvatio sam da je ona zauzeta devojka i ubedio sebe da bi bio totalni promasaj da ista pokusam sa njom, secao sam se kako me nikada nije privlacila, i da je totalno dosadna, pravdajuci se samom sebi da je onih sat vremena smeha u poslasticarnici bila samo luda sreca, slucajnost i nista drugo. I tako su dani prolazili, u medjuvremenu su moj prijatelj i njena drugarica raskinuli, tako da su izmedju nas pukle sve niti..Sve do dana kada sam bivsu devojku svog prijatelja sreo na ulici kako place na sav glas. To je bio dan koji je u mom zivotu promenio sve….
Prisao sam joj i pitao sta se desilo, mogu li ikako pomoci.Medjutim, ona je toliko jecala od placa da ja nisam mogao da razumem sta prica, te sam je samo cvrsto zagrlio i cekao da se smiri. I onda mi je rekla…Istinu koja me neverovatno zabolela, koju nisam zeleo da cujem. Teodora je bila na ivici smrti. I ne znam sto me je ta recenica toliko zabolela, kao da mi je ona rod rodjeni, neko moj, a ne devojka koju sam video par puta u zivotu…
Rekla mi je da Tea ima samo jedan bubreg i da je sada poceo i on da otkazuje.Da je vec deset dana na aparatima i da lekari nemaju vise nade, odnosno da samo cekaju da dodje cas kada ce njena dusa otici medju andjele…